Moje suze, moja trka, moja pobjeda

Jučer sam odradio svoj prvi maraton. Da, onaj trkački od 42195 m. Dojmovi se još nisu slegli, koljena još bole ali sve to je nebitno, jer osjećaj kad se prođe ciljna crta i kad 5 min kasnije shvatiš što je iza tebe sva bol nestaje. Da ne kompliciram previše, evo mog iskustva s te trke.

Sve je krenulo u ranim jutarnjim satima kad sam se u 6 probudio u apartmanu i shvatio da danas moram otrčati nešto što nikad nisam. Kroz glavu mi je prošlo, na treningu nisi nikad toliko trčao, danas je vrijeme da se to promijeni. Taktika za trku je složena davno prije, a bila je jednostavna, samo doći do cilja čitav. Naravno da je taktika pala u vodu s prvim metrima kako je trka krenula, jedina stvar koje sam se držao je bio raspored za uzimanje hrane (gelova) i vode na okrepnim stanicama, a bile su raspoređene svakih 5 km.

Cijela atmosfera na startu je bila odlična, ekipa je bila luda kao i inače što to ekipa iz TK TNT bude na utrkama. E da, bilo nas je 16 i svi su bili odlični. Kad sam čuo u 10:30 startni pucanj to je bilo to, trka je krenula. Čekao sam dobrih 5 min da se pomaknem prvih par metara, a nakon toga još 3 min da prođem oznaku start i da mi elektronika očita mjerni čip. Gužva je bila strašna na samom početku, međutim sam se polako probijao i pratio kolege iz kluba koji su bili ispred. Znao sam da ih mogu stići, ali nisam žurio, držao sam svoj ritam i to je bilo to.

Na 15-16 km sam sustigao Sinišu (kolega iz kluba, predsjednik) i zajedno smo došli do polovice trke uz ritam koji je obojici odgovarao. Na 22 km sam se od njega odvojio i nastavio dalje u svom ritmu jer mi se činilo da sam malo usporio, Siniša je ostao iza u svom ritmu. Tada mi je kroz glavu prošlo, ovo je bilo zagrijavanje, tek sad dolazi utrka. Tada sam počeo razmišljati kako u istom ritmu doći od početka do kraja. Znao sam da snage ima, samo da glava izdrži, jer pričali su mi iskusni maratonci da zid dolazi nakon 30km. Tako je i meni bilo. Samo ja ga nisam doživio fizički, nego mentalno. A to je ono što me potjeralo dalje da ne stanem, jer na treningu nikad nisam trčao više od 30 km.

Da, moj zid je bio takav da sam od 31 do 33 km trčao i plakao kao kišna godina. Da, plakao sam na trčanju, ali sam i shvatio da je to moj zid i da ga trebam proći. U tom trenutku sam odlučio ubrzati na tempo koji na maratonu mogu samo sanjati, to me je natjeralo da misli usmjerim ponovno na trčanje jer je bol pri tom tempu bila veća nego emocije koje su nadirale. Kad se sve to smirilo, vratio sam se ritmu s početka trke i tako grabio prema kraju.

U međuvremenu sam dostigao još jednog kolegu iz kluba, Emilija. Pokušao sam ga motivirati da krene sa mnom i da zajedno dođemo do kraja, na što mi je mahnuo i rekao da idem dalje da će on doći. Na zadnjoj okrjepi sam shvatio da je iza mene 40km i da do cilja ima malo više od 2 km, međutim to je bio trenutak kad su noge rekle dosta je.

Naravno da nisam stao nego sam malo usporio. Snage nije falilo, ali bol je bila jaka. Motiv su mi davali svi oni koji su uz stazu bodrili sve natjecatelje kako su pristizali. Zadnjih 800m sam izvukao iz čarape zadnje atome energije i krenuo u finiš. Tamo na tribini su već bili svi koji su odradili polumaraton taj dan. Vikali su i navijali iz sveg glasa, a u cilju su me dočekali Daniel (trener, kolega iz kluba, prijatelj) i Klaudio, oni su završili malo prije mene. S rezultatom sam i više nego zadovoljan (3h44min39sec).

Hvala treneru koji me je spremio da mogu odraditi ovaj izazov, i svima koji ste u klubu, jer da nije vas ne bi sigurno ni ja našao motiv da idem na ovakve utrke. Do neke druge utrke i nekog drugog druženja.

TNT pozdrav. Oi! Oi! Oi!

Kategorija: